БЕСЕДЕ

Беседа Митрополита канадског др Митрофана

о храмовној слави Цркве Светог Арсенија Сремца у Витбију

9. новембра 2025. године

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Високопречасни оци, драга браћо и сестре. 

Веома сам радостан да сам данас могао да са вама поделим ову велику радост. Да заједно с вама прославим вашег светог заступника Светог Арсенија, другог архиепископа српског или, како га већ називају, Светог Арсенија Сремца. Исто, да сам могао да одслужим ову свету службу, да прережемо славски колач и да се заједно радујем са вама јер свака Литургија, драга браћо и сестре, јесте радост. Свака Литургија јесте љубав. Свака Литургија јесте нада. Свака Литургија јесте подсећање нас на живот Господа нашег Исуса Христа, свака Литургија јесте подсећање на вечни живот који ће доћи после нашег одласка из овога света. А све то нас подстиче да размишљамо сами о себи и о своме будућем животу и како смо га провели.

Као што то данас лепо говори ова прича која је Господ наш Исус Христос изговорио о богаташу и Лазару. Он не помиње како је богаташ добио то своје богатство. Да ли је наследио? Да ли је радио и био вредностан? У сваком случају, не кори што је имао то богатство. Можда се и трудио и био вредан човек. Али сигурно укорева га од онога што ће се касније видети из објашњења који Господ наш Исус Христос даје и које дају и свети праведници. 

Наиме, Господ започиње ову причу да беше један човек богат и свакога дана, облачећи се у различита одела, у свили и порфиру, весељаше се свакога дана са својима. Дакле, овде видите да није реч да се једнога дана веселио а другог престао него је свакога дана то чинио. У исто време, под врата његовим, његовога дома, беше један сиромашан човек Лазар, бедник који немаше ништа, и који жељаше да део од оних мрвица која су бацана са трпезе господара дођу к њему. И још нешто. Вишу милост му указиваху – ко? Пси. Јер они долазе, пошто је био болестан и рањен, и лизаху му ране и тако су ублажавали његов бол. Но, свему долази крај. Долази и крај весељу и овом човеку богатоме и када је умро они су га сахранили. Можда је било, драга браћо и сестре, и великих говора о њему да је био овакав, да је био онакав и тако даље а сигурно за сиротог Лазара није ништа било. Њега су сахранили ко зна како. Но, судови су Божији једни а људски су судови други. И кад је, каже, умро Лазар, однесеше га у наручје Авраамово. А кад је умро богаташ, онда га сахранише. Дакле, могло је да буде говора а то су све људски говори. Главно је оно што Господ каже и главно је оно што Господ дâ као суд. И он (богаташ) је осетио то када је ушао у тај свет – неподобни свет који нама не приличи јер ради тога није створен – и он види Лазара у наручју Авраамовом и моли Авраама и шта каже: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик јер се мучим у овоме пламену. А Авраам шта њему каже? Сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада се он весели, а ти се мучиш. Па настави и каже: да са друге стране, између тебе и нас, света где ти живиш и света где ми живимо, велика је провалија и они који би хтели да пређу с једне или друге стране не могу јер је одређено стање њима. А шта он каже? Молим те оче, пошаљи га по мени, мојој петорици браће које ја имам да и они не дођу на ово место мучења. 

Дакле, праведни Авраам одговара: имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. Но, опет, инсистира и каже: да, имају Мојсија и пророке али биће боље ако неко дође отуда и каже им да је био стварно у другоме свету и онда ће сигурно бити лакше и њима. Но, Авраам одговара и каже: ако не верују Мојсију и пророцима, неће ни веровати да неко из мртвих васкрсне. 

Свети Јован Златоусти, тумачећи ово, каже: видите ви сада да богаташ препознаје Лазара а док је био у животу, када је био пред његовим вратима, онда се никад њега није сетио. Нити погледао на њега. Ма камоли да га је поздравио. Камоли да је рекао: треба ли ти нешто, брате? Ништа. А сад се одједанпут он сетио. Дакле, добра дела се чине док су за живота. После смрти, тешко да то може да се учини. Само једино милост Божија може нам допустити да то учинимо. 

Али, оно што је најважније, драга браћо и сестре, јесте ово: да ми, како каже Свети Јован Златоусти, чинимо милостињу, љубав према свакоме, јер, каже, ми када смо милостиви најподобнији смо коме? Оцу нашем небеском. Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески – каже Господ у Јеванђељу. И, Свети Јован Златоусти, даље каже да је милостиња толико велика да пролази поред месеца, да пролази поред звезда, да пролази и Сунце и да излази пред престо Божији. И нема ничега што може да је спречи. Јер Онај који је прима јесте Онај који је учинио највише милости за нас, родивши се ради нас, живевши ради нас и, пострадавши, распевши се, сахранивши се и васкрснувши се ради нас Господ и Бог наш Исус Христос. 

Нека у свакога од нас, колико можемо, ова вест дирне наше срце. И кога год треба да почнемо да помогнемо.

Ја никада нећу заборавити слике које сте и ви сигурно гледали кад се дешавало на Блиском истоку, тамо између Израиља и Арапа у Гази, ону дечицу сироту. Ја нећу да говорим ко је крив, ја нећу да говорим ко треба да сноси сву одговорност за то, али једино знам да су највећи страдалници, највећи паћеници, највећи мученици у свему томе ко били? Дечица. Деца, дакле, сирота, која нису, што каже наш народ, ни знали ни шта је добро ни шта је зло. Али, оставимо то Божјем суду, нек Господ суди а Он ће сигурно судити праведно свакоме.

Нека милостиви Бог и Свети Арсеније Српски који је проповедао милостињу подари нама милости у срце макар толико колико је дао жени удовици која је дала две лепте и коју је Господ похвалио и рекао да је највише дала од свих. Будимо и ми милостиви као што су били и наши свети преци. Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви, Свети Арсеније, Свети Максим, Свети кнез Милутин, Свети цар Урош и многи други из рода нашега јер по томе су показали да воле Цркву своју, да воле Христа, да воле Његово Јеванђеље, да воле сваког човека без обзира ко је и шта је. Нека благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, буде са свима вама. Срећна вам слава и Бог вас благословио на многаја љета. Амин.

Беседа Патријарха српског г. Иринеја

уочи празника Света Три Јерарха

11. фебруара 2016. године

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Високопречасни оци, драга браћо и сестре. 

Хвала вам на овако дивној информацији о овоме народу, о овоме храму, о животу који се одвија при овом храму – нашем српском православном храму. Као што се они диче вама који сте им пастир, тако се и ви дичите њима који чувају своју веру православну, своје српско име и дивне наше обичаје. Пре свега браћо и сестре, нека је срећно навечерје великога празника. Сутра су Света Три Јерарха, велика јерарха наше Цркве – Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоусти. Ове три личности учиниле су четврти век хришћанства да се назове златним веком хришћанства. Јер су они делали у том времену посебно тешког и страшног гоњења која је Црква издржала прва три века. Све док није дошао Цар Константин а посебно наглашавам то велико и свето име јер је рођен у граду у коме сам ја био тридесет-четири године епископ – граду Нишу. То је наш Нишлија, ми смо прославили пре неку годину Милански едикт који је захваљујући њему, рођеноме у Нишу, целом хришћанству односно људима римске империје тога времена објавио слободу хришћанства. И од тада, па ево до данас, мање-више та слобода постоји и живи у народу и народ са њом благодарећи великом цару Константину. У том времену су живела три велика светитеља који су поставили темељ Цркви Христовој. Свети Василије је био велики организатор, човек високе културе који је завршио све тадашње науке које су постојале. Онда Свети Григорије Богослов, такође велики богословски ум, који је многе тајне наше вере објаснио не само своме времену него то објашњење и нама данас служи да схватимо и разумемо нашу свету веру православну. И на крају Свети Јован Златоусти као што му само име каже – златоусти – био је човек златних уста. Он је протумачио Свето Јеванђеље, кажу Оци Свети који су се бавили њиме, да није било Јована Златоустога морао би поново Христос да дође да објасни своју науку. А то дело Христово, науку Христову, он је објаснио народу и зато је назват златних уста. Дакле, велика светила наше вере. А међу њима је и Свети Арсеније Сремац који није припадао томе времену али је врло значајан био за нашу српску историју. Он је наследник Светога Саве. Свети Сава је мудро – немањићки мудро – хтео да се пре времена повуче са трона архиепископа српскога јер је хтео да види да, тај који ће наследити његово дело, да може да прати за живота како ће оно даље да се развија. Изабрао је њега – Сремца који је рођен у Срему мада је тада Срем био шири појам и он је долазио и ван Шапца данашњега и то је био Срем. Дакле, из тих крајева је рођен. Један диван човек. У Жичи је био монах, тамо се духовно уздизао и тамо га је Свети Сава изабрао. Њему је предао трон српске Цркве а он је, као што знамо, отишао у Јерусалим, у Палестину, и друга света места Истока да посети а за то време је Цркву водио Свети Арсеније Сремац који нам је први подигао један од три храма данашње Пећке патријаршије. Онај централни део храма он је подигао Светим Апостолима. Касније су подигнута још два храма, један до другога, али је он поставио почетак и Богу хвала до данас постоји Пећка патријаршија, седиште архиепископа и епископа српских чији је почетак дао Свети Арсеније Сремац и овај храм посвећен њему је диван и видели смо данас ову икону коју смо данас осветили је посвећено овом великом и дивном светитељу. То је у вези празника сутрашњега и у вези нашег вечерашњег сабрања.

Заиста је дивно вас видети у овоме храму. Нашем дивном храму који је прилагођен на православни храм и ништа није мањи од наших великих храмова у нашој земљи јер је освећен и Богу посвећен благодаћу Божијом. У коме се, Богу хвала, сабирате и сакупљате и заиста је дивно видети вас вечерас уочи празника. То је наш народ некада радио масовно. Раде и данас. Обнавља се вечерња богослужења и у Београду и у другим крајевима. Богу хвала. И оно што нас посебно радује све више омладине наше – добре, хришћанске, православне омладине – видимо у нашим храмовима и то је оно што нама даје снагу, што нама даје радост и наду да ћемо опстати на овом, што каже Десанка Максимовић, ветровитом Балкану. Благодарећи Цркви нашој, благодарећи нашој вери, нашим дивним хришћанским обичајима. То је одржало наш народ, одржава и нас тамо, то ће и одржати и вас овде иако сте далеко расејани од својих коренова, од својих оњишта где су многи рођени. Али, ако срцем и душом будемо везани за те свете земље и свете крајеве, онда ћемо остати да сачувамо и бићемо свесни да знамо ко смо, шта смо – наше порекло, нашу историју велику и славну, истина страдалну историју, али велику и славну и благодарећи њој, ево, остали смо до дана данашњега. Преживео је наш народ и тешких Сцила и тешких Харибди у својој историји али увек са надом у Господа, са надом у Светога Саву и друге свете угоднике Божије. И данас, када нам отимају Косово и Метохију, ја се надам чврсто да нам то не могу отети јер тамо не само да ми чувамо и боримо се за Косово и Метохију, за Косово и Метохију се боре светитељи наши. Свети Сава, Свети Арсеније – један међу првима архиепископа пећких. Свети Краљ Стефан Дечански својим целим телом у своме манастиру почива, чува светињу дечанску и Косово цело и Метохију као свету српску земљу, земљу која је натопљена крвљу наших предака бранећи и чувајући Косово и Метохију. Тамо су многобројне мошти светих. Свака стопа земље Косова и Метохије је натопљена крвљу српском сузама и молитвама и то је оно што нама даје наду и снагу да наш Господ неће допустити да Косово отпадне од нас. Ја се осећам као да сам у Београду у овом светом храму са вама. Као да сам у Нишу где сам дуго времена и година провео, као да сам у Призрену такође где сам провео доста времена као професор у Богословији призренској. Тако се осећам и овде са многим својим познаницима и земљацима и са вама који разумемо и говоримо језиком српским и који смо окупљени око Цркве наше свете. Око ње су се окупљали сви наши преци. Са њом су били у добру, и Црква је са њима била у злим временима али увек са надом да нас Господ неће оставити као што, Богу хвала, и није нас оставио. Поред великих страдања и перипетија који је наш народ пролазио и прошао. Ево поука и свима нама и вама овде и нама који смо остали тамо где је наша земља и ваша земља са Богом, са Црквом својом, са дивним својим обичајима – када смо са Богом онда знајмо да смо у сигурним рукама и да нас Господ неће оставити. Као што није оставио ни претке наше, неће ни нас оставити. Када су Патријарха Павла једном приликом запитали: хоће ли Бог помоћи нашем народу? Он је мудро одговорио: хоће, ако буде имао коме. Да, ако будемо достојни Његове помоћи, Његове благодати, Његовога руковођења, онда, по речима једног другог апостола, све своје бриге, своје проблеме нек Богу препустимо. Наравно, уз свој труд и подвиг да учинимо оно што можемо и треба да учинимо. А оно што не можемо препустимо Богу и Бог ће решити на најбољи начин.

Радујем се што сам вечерас са вама овде. Ја сам прошли пут имао у виду да вас посетим али време је било ограничено и, Богу хвала, јавила се прилика сада и драго ми је и било би ми и велики пропуст да сам пропустио да посетим овај храм и вас. Вас, са жељом да видите да ваша Црква мисли о вама. Да, иако сте далеко не стотинама него хиљадама километара али ипак сте ви у срцу српске наше Цркве и срцу нашега народа, онога у Отаџбини, и да заједно са њима и ми са вама овде чинимо један српски православни народ. И добро је што сте и овде мада би ја много више желео да смо тамо где смо рођени да попунимо нашу свету земљу – благословену и дивну земљу, богату земљу и Богом даровану – али некада буде воља Божија да будемо и овде да проширимо своје име јер можемо и овом народу у коме живимо, јер овде живе многобројни народи, да покажемо ко смо, да покажемо своју културу, своје понашање, свој однос са њима а то је однос православни, јеванђељски, хришћански какви нас увек красили у нашој историји а то треба и нас да краси у нашим односима са другим народом. Али пре него што покажемо свој однос са другим народом, морамо да покажемо свој однос једни према другима. Ви сте овде малени, малени број, и немате никога ближе него свој народ који говори истим језиком и припада истој Цркви, истом културном и духовном наслеђу па ако има и неких проблема то седите и договорите се и нарочито једни другим помогните. Угледајмо се на Јевреје који помажу један другога и благодарећи тој помоћи који чине једни према другима, ево, две хиљаде године су растерани по читавоме свету али данас постоје. Чувају своју веру али морам да вам кажем да чувају и свој језик. Они добро говоре језик не само енглески овде него свугде где су били – у Немачкој, Француској и у другим местима – знали су језик народа где су живели али су говорили у дому свој језик и данас нема Јеврејина који не зна свој матерњи језик. То их је чувало и то их чува па се поучимо мало од њих да и ми негујемо свој језик кући поготову са децом јер првих неколико година деца су везана за дом, за породицу, за родитеље своје. Ту нека науче српски језик. Наравно, и да упознају и енглески језик. То је језик светски, значајан и наша деца и те како у Србији и другим српским местима уче енглески језик. То је језик којим се споразумева у читавоме свету. Али свој језик не заборављајте. Ето, то је моја поука вама браћо и сестре али пре свега чувајте веру своју. Чувајте своје дивно православље. Један митрополит београдски Михаило, велики Србин, београдски митрополит, сахрањен у Саборној цркви у Београду, на његовом гробу пише: љубите православље, љубите српство. То је порука његова и свима нама данас поготово вама који сте, ето, силом прилика се нашли овде. Не заборављајте своје корене, народ коме припадате, историју који је део вашега и нашега живота да то буде наше неговано и овде на овим просторима. Нека вас Господ благослови, вас и децу вашу, да дâ здравље али пре свега слоге и љубави. Владика Николај је дуго живео на овим просторима у Америци и на крају свога живота је оставио једну велику поруку, једну велику молитву, речима: Боже, умножи, сложи и обожи српски народ. Дакле, да нас Господ умножи, обожи и сложи. Нажалост, та неслога нас је пратила кроз читаву нашу историју и много смо патили и страдали али оно СССС није случајно дато него нам је то задато да живимо заједно, да будемо сложни јер како ћемо поштовати, волети неке друге људе других народа, друге културе, друге боје коже ако то не чинимо једни према другима. Без основне школе се не може уписати у гимназију или факултет. Дакле, прва школа живота јесте да љубимо оне своје најближе нама. Нашу браћу, сроднике, пријатеље, а преко њих да волимо и љубимо и друге народе. Нека сте благословени и благослов Божији на свима вама сада и увек и у векове векова. Амин.